Perunika se bez sumnje ubraja u najelegantnije perene u leji tokom leta. U aprilu otvaraju cvetove niže sorte, u maju i junu slede srednje i visoke sorte. Ova biljka je veoma laka za negu ukoliko joj se nađe odgovarajuće mesto u bašti.
Potrebno joj je dosta sunca, vodopropusna zemlja i neutralni do blagi krečnjački supstrat.
Perunika raste na različitim tipovima zemljišta, ali za gajenje zahteva srednje laka i plodna zemljišta, normalne vlažnosti, kiselosti pH 5-7. Nisu pogodna teška, suviše kisela i vlažna zemljišta.
Za gajenje perunike kao lekovite vrste koriste se neselekcionisane sorte.
Sadnja se obavlja u jesen, od kraja oktobra do polovine novembra, a u proleće čim vremenske prilike to dozvole. Jesenja sadnja je bolja, jer se postiže veći prinos rizoma i sadržaj etarskog ulja.
Razmnožava se pomoću rasada, deljenjem izdanaka i deljenjem rizoma. Razmnožavanje izdancima i rizomima je najčešći način.
Za gajenje se često koriste plitka i kamenita zemljišta na južnim padinama brda, gde se rasađuje na manji razmak.
Od svih biljaka, stari Sloveni najviše su cenili peruniku, koja je i dobila ime po vrhovnom bogu Perunu i njegovoj ženi Peruniki. Latinski naziv (Iris germanica) dobila je po Iridi, grčkoj boginji duge, glasnici svih bogova. U Japanu označava pobedu, a u vreme Karla Velikog bila je kraljevski simbol.
Postoji više od 200 vrsta, najčešće plave boje sa žutim ili belim tačkama. Tu su i bele, žute, bež, ljubičaste, roze i crvene perunike. Plavu narod od milošte zove i bogiša, jer se pokazala najdelotvornijom u tradicionalnoj medicini.
Cvetaju od maja do jula, neke vrste i do septembra. Bujnije su kada su na suncu, dok u senci često ne procvetaju. Ova višegodišnja biljka tek posle dve ili tri godine može da se koristi u lekovite svrhe.
Za lek se skuplja rizom u avgustu, septembru i oktobru. Nakon vađenja se odmah ljušti i stavlja u hladnu vodu da ne potamni. Zatim se suši sedam do devet dana na suncu, pa u hladu na promaji. Koren ima slabiji miris koji podseća na ljubičicu, ali je jači kada se samelje. A melje se u prah tek pošto je potpuno osušen. Što duže stoji, lepše miriše, zbog sporog procesa fermentacije. Ukus je brašnjav, slatkasto gorak, zavisno od zemljišta.
Rizom sadrži samo 0,2 posto izuzetno kvalitetnog etarskog ulja, ali je to dovoljno za primenu u kozmetici i industriji parfema. Važno je i da je rizom odležao najmanje godinu dana, jer tek tada podseća mirisom na ljubičicu. U posebnim postrojenjima vrši se ekstrakcija aromatičnih materija i dobija se veoma cenjeni “absolut”, “konkre” i etarsko ulje. Rizom u prahu koristi se za pravljenje pudera, odnosno talka.
U narodnoj medicini za lekovite svrhe dovoljan je gram praha korena, pomešan sa hranom kao začin. Ili, pola kašičice praha prelijte sa 2 dl hladne vode, ostavite preko noći, pa procedite i malo zagreje. Pije se dva puta dnevno. Ovaj čaj poboljšava rad jetre i žuči, sprečava povraćanje i migrenu uzrokovanu želudačnim smetnjama. Pomaže i kod izostanka menstruacije, žgaravice i hronične upale želuca i creva, kao i mokraćnih organa. Delotvoran je i kod plućnih bolesti, hroničnog kašlja, astme i emfizema. Pokazalo se i da smiruje bolove nakon operacije ili amputacije ekstremiteta.
Koren se daje i maloj deci da ga grickaju dok im rastu prvi zubići, jer ublažava svrab, bol i smanjuje nervozu.
Pojedine vrste se koriste u industriji mirisa i parfema, ali i za paste za zube jer sadrže smolu, tanin i eterična ulja. Osim toga, ima miristinsku i oleinsku kiselinu, šećer, skrob, sluz, a u samo 100 g zelenog lišća čak 600 mg vitamina C! List se koristi jedino svež jer sušenjem gubi lekovitost.
U ishrani se koristi kao salata, pomešana sa drugim povrćem, a kao lek za opekotine i čireve. Na problematično mesto na koži dovoljno je da se stave izmrvljeni sveži listovi i prekriju lanenom krpom ili zavojem.
Autor: Magično bilje
