SONJA BISERKO OTVORENO: “Ukoliko Rusija zadrži uticaj u Srbiji, ukida se evropska perspektiva a Zapadni Balkan destabilizuje”

21 Min Read

Aktuelni predsjednik Crne Gore Milo Đukanović je, u autorskom tekstu ”Izbori usred hibridnih ruskih prijetnji”, objavljenom u Newsweek-u, upozorio Zapad da se u drugom krugu predsjedničkih izbora, koji će biti održani 2. aprila, ”ne odlučuje samo o evropskom putu Crne Gore, o razvoju multietničkog građanskog društva i održivom ekonomskom rastu, već da je u igri i budućnost Balkana i stabilnost Evrope, te da je zato, a ne zbog političkog dokazivanja, odlučio da se ponovo kandiduje za predsjednika”.

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko u intervjuu za Autonomiju kaže da je Rusija nesumnjivo u velikoj mjeri uticala na prvi krug predsjedničkih izbora u Crnoj Gori, i da je to činila prije svega pomoću državne crkve Srbije i ostalih poluga iz Beograda.

”Naravno, Srbija u Crnoj Gori ima i vlastite interese, koji se očituju kroz promovisanje Beograda kao lidera u regionu i kroz zaokruživanje projekta ”srpskog sveta”. Doduše, Srbija je redefinisala svoje ponašanje, ali ne u smislu da je odustala od svog programa, već ona danas igra na neke manje radikalne političke aktere u regionu, a sve kako bi Zapad ubedila da se odriče ekstremno nacionalističkih srpskih lidera u državama nastalim raspadom SFRJ. Primer je Jakov Milatović, protivkandidat Mila Đukanovića na predsedničkim izborima, koji očito uživa podršku Beograda i koji je predstavnik ”mekše” varijante srpstva”, objašnjava Biserko. ”Uticaj Rusije i Kine – o čemu se u ovom momentu ne govori u dovoljnoj meri – na region važan je i zato što se pomoću Srbije Balkan danas drži kao vrsta ruskog uporišta preko kojeg mogu da se osujete planovi Zapada u smislu konsolidacije zapadne sfere uticaja. Zapad, pre svega Amerika, ulažu velike napore da Srbiju pridobiju za zapadnu opciju. U tom smislu, pritisak Zapada na Srbiju je veliki, iako verbalno deluje da SAD ima benevolentan odnos prema Beogradu. Paralelno sa izjavama američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, kao i još nekih američkih i evropskih dužnosnika i lidera, slušamo izjave nižih predstavnika vlasti u EU, tog drugog ešalona, koji upozorava šta Srbiji može da se desi ukoliko se ne opredeli za zapadnu opciju”.

Dvostruke poruke koje pominjete izazivaju dodatnu konfuziju u društvima regiona.

Naravno. Kao članica NATO, Crna Gora veoma je važna za Rusiju i dublja penetracija Moskve u Crnu Goru značila bi dodatno jačanje ruskog uticaja u zemlji članici Atlanskog vojnog saveza. Istovremeno, stalnim provokacijama u Crnoj Gori, Moskva proverava da li će NATO reagovati i na koji način. Drugo, ruski ulazak u Crnu Goru značio bi i izlazak Rusije na Mediteran, na Jadransko more, gde nije mogla izaći u vreme SFRJ, pa ni svih proteklih godina. U tom smislu, to je važan cilj ili aspiracija Rusije, koji bi, u novoj podeli sfera uticaja, značilo pozicioniranje Moskve ne samo na istočni Mediteran, nego i na njegov srednji deo. To je značajan, ali možda trenutno ne dovoljno vidljiv aspekt celog problema.

Vidljiv je pojedinim NVO, novinarima, analitičarima, političarima na Zapadnom Balkanu. Kako to da nije vidljiv samo onima kojima bi to morao biti – SAD i EU?

To što je vidljiv strukturama koje pominjete proističe iz dubokog poznavanja prilika u našem regionu. Istovremeno, stranci koji ovde dolaze često zanemaruju ratno nasleđe devedesetih, kao i činjenicu da Srbija još uvek ima terotorijalne aspiracije prema državama regiona. To su možda donekle prepoznali tek nakon ruske agresije na Ukrajinu, gde su jasno uočljive sličnosti i metodologija, u narativu koji se koriste kako bi se mobilisala javnost u Rusiji, odnosno u Srbiji. Ipak, mislim da stranci više znaju o ovom regionu nego što se to javno očituje, ali svojim politikama ili strategijama i dalje pokušavaju da pridobiju Srbiju na svoju stranu. Ne znam da li će u tome uspeti.

Predsednik Aleksandar Vučić vešto manipuliše između jedne i druge strane, pa čas najavljuje sankcije Rusiji, i to stidljivo i preko nekih svojih ministara u Vladi, dok istovremeno u Ruskom domu toleriše stalne sesije na kojima učestvuje ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko. Na kraju, povodom obeležavanja 24. marta i početka NATO intervencije na SRJ 1999., Vučić poručuje da je Srbija nesalomiva, da je više niko neće bacati na kolena, da se stalno naoružava, navodno zato što je neutralna i kako ne bi bila iznenađena eventualnom vojnom akcijom od strane bilo kojeg suseda. Naravno, znamo da su ti susedi male i fragilne zemlje, nekonsolidovane i vojno inferiorne u odnosu na Srbiju, koja i dalje uglavnom osporava njihov teritorijalni integritet. Ovaj igrokaz Zapada traje i pitanje je kada će promeniti taktiku i nastupiti sa ozbiljnim sankcijama prema Srbiji. Naročito nakon sastanka u Ohridu, čije domete neki osporavaju, a neki veličaju.

Šta Vi mislite?

Dometi će se očitovati onog momenta kada se uspostavi nadzorni mehanizam koji ima zadatak da prati u kojoj meri će se ozbiljno pristupiti primeni sporazuma iz Ohrida. Zapad je svestan da mora da zatvori Zapadni Balkan kao problem koji ima potencijal da se destabilizuje u svakom trenutku; i to ne u smislu ratnih dejstava, već u smislu novih podizanja tenzija.

Prošle godine je Beograd stalno izazivao, provocirao Kosovo i Vladu Kosova, pokušavao da napravi neki incident; došlo se i do državne granice, što je Rusija veoma gurala, ne bi li se stvorio haos u kojem bi Srbija došla u poziciju da zauzme severni deo Kosova. Isto tako, nakon početka agresije na Ukrajinu, Milorad Dodik je čekao da proglasi nezavisnost entiteta RS. Pošto je sukob krenuo u neočekivanom pravcu, Dodik je odgodio plan i mi ne znamo kako će se sve završiti. Tim pre što agresija na Ukrajinu nije samo vojni sukob, već i, i pored svih slabosti Zapada, sukob između demokratije i autokratije, između dva sistem vrednosti. On je produbljen nakon posete kineskog predsednika Moskvi i pitanje je kakve će reperkusije ta poseta imati na globalnom planu.

Kad već pominjete sukob dva sitema vrijednosti, zar namjera Zapada da, kako to kaže bivši hrvatski šef diplomatije Miro Kovač, Srbiji gubitak Kosova nadomjesti ”poklanjanjem” Crne Gore, nije ključni dokaz da u brutalnosti i cinizmu nema razlike između politike Moskve i Vašingtona? Jesu li Crna Gora i Zapadni Balkan tačka saglasnosti neprincipijelne i amoralne politike Rusije i SAD?

Očito je da geostrateški principi prevladavaju u odnosima vodećih sila u svetu, pa su vrednosti o kojima govorite svakako u drugom planu. Trenutno je od većeg značaja to dokle će dobaciti Zapad odnosno Rusija kada je reč o određenim teritorijama – hoće li Rusija zadržati svoj uticaj u Srbiji i ”srpskom svetu”, čime bi se trajno sprečila konsolidacija Zapadnog Balkana u smislu ukidnja evropske perspektive. Bez zajedničkog kišobrana EU i NATO teško je zamisliti Balkan kao region koji ima dinamiku i normalne odnose. Upravo činjenica da Balkanom vladaju ili na te zemlje utiču različite sile – Kina, Rusija, Turska, Nemačka, SAD – dodatno ohrabruje lokalne lidere da vode svoje politike.

Kada je reč o žrtvovanju Crne Gore, postoji ta ”teorija zavere”, ali još nemamo dokaza da je reč o konkretnoj politici. Čak i da jeste politika, ona nikako ne može da obezbedi miran Balkan, zato što ”žrtvovane nacije”- Bošnjaci, Crnogorci, Kosovari i Makedonci – to dugoročno ne bi prihvatili. Oni su svoj identitet zaokružili tokom ratova koje je devedesetih vodila Srbij i koja je veoma doprinela učvršćivanju pomenutih identiteta. I to na veoma sličan način na koji trenutno Rusija učvršćuje identitet Ukrajine i Ukrajinaca. U tom smislu, vrsta plana za Balkan o kojem razgovaramo naprosto nije održiva.

Kako bismo umirili Balkan, ovdje bismo, dakle, najprije morali izazvati novi sukob Crnogoraca, Bošnjaka i kosovskih Albanaca s jedne i velikosrpske politike sa druge strane, koja u ovom momentu ima apsolutnu podršku i Moskve i Vašingtona?!

Ako je to istina, to sigurno nije garancija za smirivanje Balkana. Postoji teza da se ide na to da se trima velikim centrima – Srbiji, Albaniji i Hrvatskoj – omogući ekonomski uticaj na BiH, na Crnu Goru i na Kosovo. Međutim, pitanje je ko garantuje da ta tri centra neće završiti u zaokruživanju svoje tri velike države. Takav rasplet trajno bi onemogućio stabilizaciju prilika na Balkanu.

Zar te tri velike države nisu ruska i američka ideja?

Nisam sigurna.

Niste sigurni?

Nisam. Barem nema dokaza da SAD sprovodi tu politiku. Koliko razumem, a to ne znači i da imam pravo, kada SAD podržavaju Otvoreni Balkan, to nije Otvoreni Balkan koji zagovara Srbija.

Nego?

SAD balkanske države vide kao suviše male za ozbiljne ekonomske iskorake, pa veruju da je strana investicija moguća samo u širem ekonomskom prostoru. Veoma često se, nakon što podrže OB, iz Vašingtona čuje rečenica – da, ali pod uslovom da svi budu ravnopravni. Naravno, o svemu tome je rano govoriti, jer SAD završavaju drugi po njih važan problem, a to je da Srbiju pridobiju na zapadnu stranu. Drugo, oni u rukama imaju mnogo mehanizama i načina da privole predsednika Vučića i srpsku političku elitu na ustupke, posebno s obzirom na to da o njima znaju dosta privatnih stvaru koje mi ne znamo. Mi u to nemamo uvid. Ono što trenutno vidimo kao diplomatsku akciju je benevolentan stav SAD prema Srbiji.

Uprkos pomenutom govoru predsjednika Vučića povodom početka NATO intervencije na SRJ, tokom kojega i nije baš birao riječi?

Očito se to i dalje toleriše dok se stvari ne iskristališu. Dominantne elite Srbije protive se sporazumu sa Kosovom i verujem da predsednik Vučić ovakvim javnim obraćanjem pokušava da učvrsti svoju poziciju. Naročito ako znamo da je SNS kao partija suviše kompromitovana svojim koruptivnim aferama i akcijama. Istovremeno, Vučić na taj način jača svoju poziciju u društvu, u čemu je veoma uspešan. Njegovi mitinzi i populistička politika još daju rezultate. Sve u svemu, to deluje kao igra na žici, kao dilema da li će on pomisliti da ima snage i uticaja da prevagne na zapadnu ili na rusku stranu.

Pokušali ste da objasnite kako SAD razumiju ideju OB. Kako je razumije Moskva?

Rusiji odgovara srpska verzija te ideje. Otvorenim Balkanom Rusija bi dobila zaokružen ceo prostor ”srpskog sveta” za koji je zainteresovana. Naravno, sve je to i dalje na nivou ideje. Za sada je samo Srbija ratifikovala dva ugovora OB. Drugim rečima, da li će OB proći zavisiće od odnosa SAD i Rusije, Srbije i Rusije, odnosno Srbije i SAD. Onog momenta kada Srbija prihvati sporazum iz Ohrida i kada se uspostavi nova paradigma za Balkan, stvari će krenuti u drugom pravcu. Srbija i Kosovo bi u tom slučaju mogli dobiti ekonomsku podršku, što je uslov da se Zapadni Balkan ponovo mobiliše na evropskoj ideji. Zemlje Zapadnog Balkana suviše dugo čekaju proširenje, koje se različitim politikama zapadnih lidera konstantno odgađa. A bez Zapadnog Balkana ne može biti zaokružena bezbednosna slika Evrope, pa verujem da će Zapad uspeti da zaokruži svoj plan za Balkan, bez obzira na to što to na momente deluje klimavo i usporavajuće.

Nisam sigurna da građani BiH, Crne Gore i Kosova, oni koji danas strijepe od nove ekspanzije velikodržavnih ideja, dijele Vaš optimizam.

Građani Srbije to mogu da shvate onoga momenta kada Vučić odbije da pređe na drugu stranu, tj. kada budu suočeni sa zapadnim sankcijama i izolacijom.

Kako će Moskva reagovati u slučaju da Srbija prihvati plan za Kosovo i da se definitivno okrene Zapadu?

Rusija će to pokušati da osujeti.

Kako?

Rusija ima veoma duboke korene i veliki uticaj u Srbiji, pre svega kroz SPC. Ipak, SPC se, poput nekih drugih, do sada nije mnogo javno protivila sporazumu sa Kosovom i veoma je jasno da se čuvaju direktnih kvalifikacija. U tom smislu, očekuje se da bi podržali moguću prozapadnu orijentaciju predsednika Vučića. Međutim, različite verske, akademske elite, zatim mladi ljudi koji su mahom antizapadno orijentisani, danas imaju veliki uticaj. I uglavnom su pod kontrolom Moskve. To je taj mehanizam koji stalno stoji kao prijetnja. Doduše, sam predsednik Vučić je za to odgovoran: sam je rusifikovao i srpski nacionalizam i društvo u Srbiji. U tom smislu, možda je on, kao autoritarni lider, sposoban da promeni postojeću paradigmu.

Rusifikaciju srpskog društva veoma dobro vidi region. Kako to ”drugo poluvreme” ratova devedesetih, koje je najavio Ivica Dačić, utiče na stabilnost država regiona?

Veoma teško, budući da postoji visok stepen nepoverenja u odnosu na politiku koju vodi Srbija. Otvoreni Balkan bi, na primer, mogla biti dobra inicijativa za region. Međutim, većina država ima otpor prema namerama Srbije. Što je i opravdano, posebno ako uzmemo u obzir sve što stoji iza tog projekta. Svojim ekonomskim i kulturnim politikama Srbija stvara prostor koji će, veruju, u jednom momentu biti i politički objedinjen. Imate povelju o srpskom kulturnom prostoru, u koji je uključen i entitet RS, zatim ekonomske akcije i programe upućene u entitet RS i u Crnu Goru, što su važne investicije za budući ”srpski svet”.

Dekuražira li društva regiona podrška SAD i Rusije predsjedniku Vučiću i njegovoj politici ”srpskog sveta”?

Američka podrška bi mogla da traje do kraja ove godine. Namera SAD je da tokom 2023. stave tačku na normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, posebno što naredne godine Amerika ulazi u novi predizborni ciklus. Otvoreno pitanje Balkana, naročito na ovaj način, remeti njihove planove na drugim stranama. Americi Balkan nije prioritet. Ima mnogo svojih poslova na različitim stranama da bi ovo pitanje ostavila dugo otvorenim. Čak i mi koji verujemo da tu politiku bolje razumemo imamo povremeno sumnje da li će Amerika uspeti da završi započeto. Mislim da su Amerikanci veoma svesni da su posle 5. oktobra prevideli neke važne stvari i da nisu dovoljno pomogli DOS-ovu Vladu, od koje su očekivali mnogo više. Na kraju se pokazalo, naročito nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, da su institucije u Srbiji duboko kriminalizovane, da je to ogromno nasleđe i danas prisutno. Dakle, svesni su da, ako propuste ovaj voz, gube bitku.

Gube bitku tako što ponavljaju model primijenjen u slučaju Zorana Đinđića: uništavaju prozapadne lidere…

Nema prozapadnih lidera!

Čekajte! Kako mislite – nema?!

Ko je u Srbiji prozapadni lider?

Ne mislim samo na Srbiju! Pogledajte kako su SAD pritiskale premijera Albina Kurtija, Amerika mu je direktno prijetila! Pogledajte kako pritiskaju predsjednika Mila Đukanovića…

To je istina, saglasna sam. Očito računaju da su manji, da dolaze iz manjih zemalja i da na njih mogu lakše da utiču kako bi donekle zadovoljili srpske apetite. To je trenutno slika koja je za sve nas veoma upitna, zato što ne znamo koliko će biti uspešna manje javna strategija.

Mislim da su SAD u Crnoj Gori pogrešile i previdele neke stvari, i to zato što uglavnom nemaju uvid u karakter ovih društava. Ratovi su razorili društveno tkivo koje je nekada postojalo u SFRJ. Ipak, Zapadu je smena vlasti u Crnoj Gori 2020. godine bila prioritet…

Kao i Rusiji.

I, šta su dobili? Negaciju svega što je postignuto u prethodnom periodu: članstvo u NATO, otvorena vrata EU… Zapad ne zna šta će biti u drugom krugu predsedničkih izbora, koliko će novi predsednik, ukoliko to bude Jakov Milatović, pratiti zapadnu agendu.

Koliko Milatović, kao rezervni igrač predsjednika Vučića, može uopšte pratiti zapadnu agendu? Ako Milatovića podržava ruska agentura, šta bi njegova pobjeda značila za region?

To bi pre svega Crnu Goru uvelo u novu fazu turbulencije. Sigurna sam da Rusija i Srbija ne mogu da uguše Crnu Goru kao suverenu državu. Zapad neće dozvoliti promenu granica, iako će Srbija učiniti sve kako bi Crnu Goru uvukla u svoju interesnu sferu. Pobeda Milatovića značila bi novo odgađanje konsolidacije Balkana, čemu je doprinelo veoma neodgovorno previđanje Zapada uloge SPC u crnogorskom drištvu. Ovde nije reč o verskim slobodama, kako se to tumačilo u Vašingtonu. SPC je država u državi. Zapad je svestan da su stvari otišle predaleko, i da je sada već ugrožena evroatlanska orijentacija Crne Gore. Veliko je pitanje kako će se to razmrsiti.

Šta Vi mislite?

Tri godine je bilo dovoljno za građane Crne Gore da shvate do koje tačke ih je dovela neodgovorna vlast i njen pokušaj da ukine sve što je crnogorsko. To je politika koja je izgubila svaki kredibilitet. Nadam se da će prevladati svest o tome da je ugrožen karakter države ukoliko u nedelju pobedi Jakov Milatović. Tim pre što bi ta pobeda bitno uticala na ishod vanrednih parlamentarnih izbora. Imamo, dakle, ceo ciklus pred nama, koji bi značajno promenio karakter crnogorskog društva i države.

Na kraju, Zapad bi tom pobjedom dobio ruskog ”trojanskog konja” u okviru NATO.

NATO neće pustiti Rusiju na Jadran. Taj interes NATO pakta veći je od Crne Gore u smislu strateških interesa Zapada.

Share this Article