ALEKSEJ KIŠJUHAS: “U Srbiji, od Jasenovca do Srebrenice, svi imaju mišljenje, dok za pogibiju mladih u Tuzli niko ne zna”

13 Min Read

Aleksej Kišjuhas je sociolog i vanredni profesor na novosadskom Filozofskom fakultetu, ali je i redovni kolumnista beogradskog dnevnika “Danas” u kojem više godine piše veoma precizne i jasne dijagnoze o stanju srbijanskog društva, ali nerijetko u kontekstu globalnih promjena.

Njegovo antinacionalističko angažovanje stavilo ga je na “crnu listu” nepodobnih građana u Srbiji, budući da su njegova pisanja upravo usmjerena protiv srca tame i dubokog zla ove zemlje. Stoga smo i razgovor započeli od svežijeg događaja, ali nimalo dobrog. Milorad Dodik je u govoru na Dan sjećanja na žrtve Jasenovca negirao genocid u Srebrenici te poručio da će “Srbija i Republika Srpska biti jedna država”. Na pitanje kako je moguće da smo došli do toga jedan političar kao što je Milorad Dodik ima takvu slobodu da uzima i mjeri šta je genocid, a šta nije, Kišjuhas je odgovorio da smo dotle došli tako što baš svako mjeri, procjenjuje i određuje po sopstvenom uzusu, smatranju ili ličnoj ideologiji.

Razgovarao: Nikola Krstić

“Već decenijama mjerimo naše genocide ispred dragstora uz pivo ili po televizijama uz kiselu vodu, nema tu velike razlike. Od Jasenovca do Srebrenice, svi imaju mišljenje. I svi su tada stručnjaci, i ne obaziru se na ustanovljene činjenice, dokaze ili na presude međunarodnih sudova, zar ne? Pa zašto onda ne bi i jedan Milorad Dodik? Istina je ta koja je relativizovana, a pošto svako ima pravo na sopstveno mišljenje – kao da ima i pravo na svoju istinu. A nema, i ne sme da ima.

Hana Arent je to davno napisala u studiji ’Izvori totalitarizma’ (1951): ’Idealni građanin totalitarne vlasti nije ubeđeni nacista ili posvećeni komunista; već su to ljudi za koje razlika između činjenice i izmišljotine, između laži i istine, više ne postoji’“, kaže Kišjuhas za Slobodnu Bosnu.

Ali, eto, bivši srbijanski predsjednik države Boris Tadić kaže za Dodika da on nije niti Vučićev, niti Putinov čovjek, već samo svoj. Ne možemo da ne primjetimo da svaka vlast u Miloradu Dodiku vidi kao svog nužnog saveznika, uprkos tome što je Republika Srpska postala kolijevka svesrpskog nasilja i mržnje?

“Da nema Dodika, trebalo bi ga izmisliti”, da parafraziram Voltera, i prevrnem ga u grobu tamo u Panteonu u Parizu. Dodik jeste savršeni saveznik, foto-robot, i najradije viđeni gost po našim proslavama. Koji pumpa nacionalističke resantimane i podgreva ideju o ujedinjenju svih Srba u jednu državi, a koja je proizvela toliko zla i naopakog. Međutim, prirodni saveznik preko Drine će sutra biti neko drugi, ako Dodika ne bude bilo. Samo zato što i zvanična Srbija i dalje mašta i vlažno sanja o ujedinjenju sa Republikom Srpskom u jednu „poveću“ državu, a zapravo toliko omaleno i bedno državče. Iskreno, ne znam odakle potiču te potrebe i frustracije, ali tako je. Pa onda deder Dodika, ako on tamo već figurira kao nekakav lider, isto je i Koštunici, i Tadiću, i Vučiću. Davaj bilo koga i bilo šta, samo da ne prihvatimo da je Bosna i Hercegovina jedna suverena i nezavisna država. To jest, da je kognitivno i društveno moguće da neki Srbi žive izvan političkog entiteta koji se zove Srbija. Neverovatno, ali istinito.

Vratimo se malo na prvobitno pitanje. Zbog čega ljudi imaju potrebu da traže ko je ispao veća žrtva? Kako se uspjelo učiniti da ako žališ za žrtvama u Jasenovcu, onda ne smiješ da pogneš glavu pred žrtvama u Srebrenici?

Takozvana „žrtvologija“ ili „ideologija i psihologija žrtvinga“ (kako je za Nomad.ba pisao Tomislav Marković) su omiljeni sport nacionalističkih političara. Širom sveta, pa i na Balkanu. Logika je jednostavna – ako ste bili veća žrtva u nedavnoj prošlosti, imate veća prava na svoje zahteve u sadašnjosti. Dok nema empatije prema „tuđim“ žrtvama, naravno. S druge strane, povodom nedavnih tragičnih ubistava u beogradskoj školi na Vračaru, i jedna Tuzla je obeležila ovaj događaj. Da podsetim, u pitanju je grad u kojem je (na Dan mladosti, 25. maja 1995) ubijeno 71 mahom mladih osoba, nakon artiljerijskog napada Vojske Republike Srpske. I o čemu mi u Srbiji tačno pojma nemamo, ali zato deder Jasenovac u nacionalističkom merenju spolovila, odnosno pumpanju naših žrtava.

Kako biste Vi ocijenili sadašnji utjecaj Srbije na Bosnu i Hercegovinu, posebno u svjetlu događaja u prošlosti, kao što su ratovi devedesetih godina, pošto ponekada se stvara utisak da se ovdašnje rukovodstvo ograđuje od nekih postupaka Republike Srpske?

Ovo ograđivanje je kratkog daha, ili upadljivo neiskreno. Ono ide u pravcu očuvanja Dejtona i teritorijalnog integriteta i suvereniteta, a što su zapravo Miloševićevi koncepti. Istovremeno, mi imamo „specijalne veze“, i prema kojima, na primer, bar četvrtina mojih studenata na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – dolazi iz Republike Srpske. Što je sjajno, nemojte me shvatiti pogrešno. Svako na ovom svetu ko je zainteresovan za studiranje sociologije je veoma dobrodošao! Ali, u pitanju jeste posledica određene državne, pa i obrazovne politike. Međutim, pitam se da li bi bilo isto da je reč o studentima sa Kosova, Mađarske ili Bugarske?

Vi ste u vašoj kolumni “Republika Srpska Gora” dobro primjetili da se u Crnoj Gori rađa novi satelitski enitet kao u BiH. Zbog čega današnji šefovi države Srbije, ali i svi oni prošli, imaju potrebu da ostvaruju utjecaj kroz nakaradne tenzije “srpskih zajednica” po okolnim državama?

Imaju zato što je to jedino što imaju kao politiku. Kao vlažni san ili erektivni iscedak u vaskolikoj političkoj impotenciji. „Srpske zajednice“ u susednim državama samo su nastavak politike „Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“. I to jeste politika sa kojom se nikada nismo suočili kao pogrešnom i kvarnom, koliko i zločinačkom.

Također ste u jednoj kolumni napisali: “Nacionalizam je poput Đekne. Još nije umro, a ka’će – ne znamo. Nacionalizam je nadnaravno moćan u savremenom društvu. Umijemo li bolje od toga i zašto ne?“ Pa, evo, pitam ja Vas, zašto ne možemo da konačno uletimo u to svestrano i mnogo šire razmišljanje od tog uskogrudog i suženog?

Pa, iskreno, zato što sam u toj kolumni malo pojednostavio stvari. Nacionalizam možda jeste uskogrudo ili suženo stanje svesti, ali i temeljna ideologija modernosti, kako o tome piše izuzetni irski sociolog Siniša Malešević (uzgred, rodom iz Banjaluke). Danas ima više, a ne manje nacionalista nego u 19. veku, i periodu tzv. Proleća nacija. Migranti iz Istočne Evrope koji su stizali u Sjedinjene Države početkom 20. veka najčešće su navodili selo (a ne državu) iz kojeg dolaze. Šta je ključna međunarodna ustanova? Ujedinjene nacije. Ne ujedinjeni gradovi ili regioni, već ujedinjene nacije (ili narodi, na hrvatskosrpskom). I opet međunarodna ustanova, među narodima, a ne među ljudima. Svetsko prvenstvo u fudbalu? Olimpijske igre? Dođavola, pesma Evrovizije? Sve su to takmičenja država-nacija. Za iskreni kosmopolitizam je potreban izvestan napor, a kosmopolite od Sokrata do Bertranda Rasela, bili su ubijani i hapšeni.

Mislite li možda da se ispod tih nacionalističkih ideja o Krvi i Tlu, zapravo, kriju akumuliranje kapitala, moći i utjecaja?

Neko je možda prokljuvio ovu banalnu ideologiju kao zgodnu za (i) lično bogaćenje u našim političkim i privrednim elitama. Ja to ne znam i ne mogu da tvrdim. Da li zaista postoje osobe koje su osvestile da etnonacionalistička trabunjanja o naciji zapravo lukrativno doprinose njihovom žiro-računu? Verovatno postoje ti i takvi ljudi, u totalnoj relativizaciji svih vrednosti osim novca i privilegija. S druge strane, verovatno postoji i gomila individua koji tu ideologiju promiču pro bono. Pojma nemam.

Vratimo se malo korak unazad. Kada je krenulo da se agresivno sprovode zločini po Bosni i Hercegovini, mnogi intelektulaci odavde su vikali na sav glas o tom ludilu. Možemo da kažemo da su se Bogdan Bogdanović i Petar Luković javili u Dnevnik u Sarajevu, te su izjavili da ih je sramota šta se čini sa tim gradom. Čak je i Luković jednom napisao: “Cijeli Beograd je ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na grad koji smo navodno svi toliko voljeli, sa nesuvislim obrazloženjem da nije trenutak”. Mislite li da bi se i danas tako nešto desilo, ako uzmemo u obzir kakav nam je bezdušni odnos prema stradanju ukrajinskog naroda pod agresijom Putinove države?

Apsolutno! Pa već se desilo i ućutalo, povodom Ukrajine, kako navodite. Potpuna amnezija, anesteziranost ili pak navijanje za još više granata po ukrajinskim gradovima, ljudima i deci. Znate li kako se samo navija na specijalnim emisijama na TV Happy, svakog prokletog dana? A Petar Luković je tu zaista egzemplar jednog Enfant terrible i moralnog svetionika povodom ratova u Jugoslaviji. Kao i advokat Srđa Popović koji npr. u svojim beleškama svedoči da mu se mnogi dojučerašnji prijatelji nisu javljali na ulici, pošto su zapravo podržavali granatiranja Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika. Nacionalizam je zarazan. Iskreno, ja ne razumem zašto nas bilo šta tim povodom iznenađuje. A Putin je paradigma, on je nastavak naših ratova drugim sredstvima.

Međunarodna zajednica, odnosno Zapad, odaje utisak da konstatno kaska za ratnozločinačkim vihorima. Sada za Putinom, jučer za Miloševićem, prekjučer za Hitlerom. Pustili su Putina da razlupava Ukrajinu, pustili su Miloševića da razara cijelu Jugoslaviju, pustili su Hitlera, maltene, da stigne do Normandije, ali i dalje svi se nekako uzdaju u nju kao u spasitelja. Grozno je reći, ali su dopustili da se dogodini genocid u Srebrenici. Zašto ljudi i dalje gaje nade da će pojedini evropski komesari i američke diplomate sprečiti neko novo ratno ludilo, primjera radi, na Balkanu?

A šta nam je preostalo? Ako to nisu mrska Evropa i zločesta Amerika? Svet jeste relativno ružno mesto za život, ali se morate svrstati negde. Možemo do kraja vremena da laprdamo o licemerju Zapada i jalovosti Evrope. I šta onda? Gde će nas to odvesti? U Sijevu Kinu i Putinovu Rusiju? Severnu Koreju možda, koja je vaistinu iskrena oko tog licemerja još od Korejskog rata. Naravno da će svako sa nešto gramaže mozga prepoznati ovu vrstu podlaštva u politikama Zapada. Eto, i Noam Čomski drobi o tome decenijama. I Oliver Stoun i onaj Stiven Sigal. Pa šta? I da li će nas ova moralna superiornost učiniti boljim građanima i pravednijim društvima u budućnosti? Pa, neće.

Srpski svijet, Velika Srbija, nebeska Srbija, Šešeljeva Srbija, Srbija na tri mora… Sve su to i dalje snovi u kojima je država Srbija na svim teritorijama drugih država. Dokle će taj uzvišeni i maligni san da održava konstatnu napetost u regionu?

Ne znam. Zauvek? Do kraja vremena? Ili bar tokom trajanja mog i vašeg života. Plašim se da su duboke državne strukture koje politiku Srpskog Sveta ili Velike Srbije shvataju smrtno ozbiljno, kao jedan ključni državni projekat – mnogo moćnije od onih alternativnih pogleda na naše društvo. Moćnije od te oduvek „krhke vertikale“, ili pojedinaca koji bi radije da se naša Republika razvija u dubinu, a ne u teritorijalnu širinu.

Share this Article