“Da ih nema, ovaj naš ljudski svet bio bi uveliko osiromašen, hvala macama što postoje za nas” – kaže niški profesor istorije umetnosti u penziji Kamenko Marković, koji čuva skoro 30 mačaka. Sve su vakcinisane, sterilisane i uvek site, a u tome mu pomaže komšinica. Njegova velika ljubav je i holandski slikar Rembrant, kome je posvetio više od pola veka života.
Živko, Slađanko, Maki, Žuki, Dule, Beki, Šarena, Buki, Malena i Kata – neke su od mačaka, koje su svoj dom pronašle u dvorištu zgrade u niškom naselju Duvanište, gde profesor Marković živi.
Tu imaju svoj ograđen prostor sa kućicama, letnjikovcem i igračkama i sve su, kaže on, došle same.
Čovek živi u prisnoj vezi sa mačkama 9.500 godina. One nikada nisu imale teže uslove za život nego sada, u urbanim sredinama, jer je čovek zauzeo svaki kvadratni centimetar prostora. Ovde, u Duvaništu, još su i srećne, u centru grada je lošije. Ništa mačkama ne znači ako neko kaže da ih voli. Morate ih hraniti, one za drugu ljubav ne znaju. Vezuju se za vas kada im date hranu – priča profesor.
Ne razume zašto ljudi veruju da crne mačke donose nesreću i kako neko može da ne voli životinje ili da bude nasilan prema njima. Smatra da su mnoge vrste “iščezle” upravo zbog ljudske nebrige .
Gugutku nisam video godinama, a učinićemo da nema ni golubova, ni mačaka, čoveku će ostati samo automobili da se druži s njima. Mačke se tokom zime popnu na auto, ali ako ih ne jurite agresivno, siđu i ne oštete ga, imaju mekane jastučiće na šapama. Ako ih jurite, okliznu se i ogrebu auto. Ljudi se ponekad i hvale da su povredili životinju, što ne bi trebalo da spada u korpus normalnosti. Toga čovek treba da se stidi – objašnjava Marković.
Životinje je, ističe, zavoleo kao dete, dok je provodio vreme na farmi svog brata. Kaže da je kasnije, živeći u Holandiji i Francuskoj, shvatio da se ljudi tamo znatno bolje ophode prema njima. Odlučio je da mačkama u Nišu makar malo olakša život.
U tome mu pomaže komšinica Dragana Stanković, koja kaže da je sve počelo 2014. godine. Najpre su hranili nekoliko mačaka ispred zgrade, pa odlučili da plate stolaru da im napravi kućicu, a onda je ona postala tesna.
Ljudi su počeli da ih ostavljaju tu. Možda nekom ovo deluje nenormalno, ali mi to volimo. Reakcije su različite, ne podržavaju nas svi, neki misle da od ovoga profitiramo – priča Stanković.
Međutim, ne samo da ne profitiraju, već, kako tvrdi, izdvajaju najmanje 15.000 dinara mesečno za mačke, a sve to rade iz ljubavi.
Sterilizacija je nekad besplatna, a nekad mora da se plati 5.000 dinara. Kamenko i ja sve radimo o svom trošku. Minimum 15.000 dam mesečno za njih, ali sve to iz ljubavi. Ovo se pretvorilo u posao, jer uvek neko mora da brine o njima. Ne mogu da ih ostavim same, previše ih volim – poručuje Stanković.
Očaran Rembrantom, posvetio mu više od pola veka života
U Holandiji, gde je dosta naučio o odnosu prema životinjama, Kamenko Marković je završio zbog holandskog baroknog umetnika Rembranta. Želeo je da tamo sazna što više o njemu, a sve je počelo 1966. godine.
Tada sam, u drugom razredu Umetničke škole, slušao profesorku koja je u Amsterdamu završila istoriju umetnosti. Govorila je o Rembrantu sa toliko ljubavi i strasti, da sam tog čoveka stavio u fokus interesovanja, a budući da mi je sestra živela u Amsterdamu, naredne godine otputovao sam i proveo celo leto tamo, gde sam i napisao prvi rad o Rembrantu – priča Marković.
Ljubav prema čuvenom umetniku uspeo je, kaže, da prenese i svojim studentima, kako na predavanjima, tako i preko knjiga.
On je postao ime koje se najčešće izgovaralo među njima. Pre neki dan je moja supruga otišla kod frizera, gde me se setila žena kojoj sam predavao pre 35 godina. Rekla je da se ne seća kako joj se zvala razredna, ali da se seća mojih predavanja o Rembrantu – navodi on.
Dodaje da ga je “osvojilo” to što je Rembrant napravio revoluciju u svetu umetnosti, ali i što je želeo da slikarstvo izađe iz zanatskih okvira i što nije poštovao norme društva, koje ga nije razumelo.
Bio je basnoslovno bogat, a onda je upropastio sebe i živeo kao prosjak, ali otmen prosjak. On je kralj slikarstva i do poslednjeg trenutka se tako ponašao. Nije se pojavljivao nigde preko dana. U Amsterdamu ga niko od 1632. do 1669. nije sreo na ulici, a tamo se život odvija na ulici – priča profesor.
“Kupilo” ga je i to što je umeo da napravi zlatne gromuljice na slikama, tako da se govorilo da je pronašao i formulu da napravi zlato.
Na njegovim slikama nema izvora svetlosti, same slike indukuju svetlost, što znači da će njegove dame imati zlatne narukvice i naušnice. To je čisto zlato, ono isijava i stvara efekte i svetla i senke. Magličasto bakarno isparenje koje je stvorio čini da oči posmatrača putuju u beskrajnu dubinu – kaže Marković.
Objavio je ukupno više od 300 naučnih radova i stotine tekstova o njemu, učestvovao na međunarodnim konferencijama o toj temi, a dobio je i brojne nagrade, među kojima je i ona koju mu je nedavno dodelilo Društvo za rumunski jezik Vojvodine.
Da ih nema, svet bi bio osiromašen”, kaže profesor o mačkama
JUZNIVETAR
